Zlatibor

Zlatibor je planina i park prirode u Srbiji koja se prostire na površini od oko 1.000 km², dugačka je 55 km, a široka i do 20 km.

Pruža se pravcem sjeverozapad–jugoistok. Najviši vrh je Tornik (1.496 m). Zlatibor se prostire između 43° 31′ N i 43° 51′ N, i između 19° 28′ E i 19° 56′ E. Poznato je letovalište i zimovalište, kao i klimatsko lečilište. Zlatibor se nalazi na severom dielu oblasti Stari Vlah, granične oblasti između Raške, Hercegovine i Polimlja. Obuhvata predele tri opštine Republike Srbije: Čajetinu i jedan deo opštine Užice (Kremanska oblast) severni Zlatibor i jedan manji deo opštine Nove Varoši (Murtenička oblast) južni Zlatibor. Administrativni centar Zlatibora je varošica Čajetina.

Južna i istočna granica Zlatibora su reke Uvac i Veliki Rzav. Na zapadu se Zlatibor graniči sa Bosnom i Hercegovinom, selima Mokrom Gorom, Semegnjevom i Jablanicom. Zlatibor je oduvek imao veliki pogranični značaj. Na brdu Cigli kod Jablanice i danas se raspoznaje granica Srbije sa dvema carevinama – Austrougarskom i Turskom.

Zlatibor se nalazi na pola puta od Beograda do Crnogorskog i Dubrovačkog primorja. Preko njega prelaze mnogi značajni magistralni putevi i pruge, među kojima je i pruga Beograd-Bar. Najbliži veći grad je Užice.

Poreklo imena

Postoji više pretpostavki kojima se objašnjava poreklo imena Zlatibor. U srednjem veku, ovaj kraj se nalazio u okviru župe Rujno, administrativne oblasti Raške, pa je i celi Zlatibor nosio takvo ime. Ono potiče od kržljave biljke ruja koja se koristila za bojenje (štavljenje) kože i izvozila se u Dubrovnik, a danas raste po selima Semegnjevu, Stublu i Uvcu. Od 18. veka, sve više se koristi naziv Zlatibor, a i 1855. godine je, prilikom nove administrativne podele Srbije, Rujanski srez podijeljen na Ariljski i Zlatiborski, pa ime Zlatibor dospeva i u zvanična dokumenta. Prve pisane tragove o nazivu Zlatibor imamo u izveštajima koje su u toku Prvog srpskog ustanka odavde slali ustanici. Takođe je izvesno da ga pisci tih izveštaja nisu izmislili već je on neko vreme i pre toga bio u opticaju, ali ne zna se koliko dugo. Slobodna je pretpostavka da je to od druge polovine 18. veka.

Postoje tri predanja o postanku imena Zlatibora. Izvesno je da je to ime nastalo od reči zlato, odnosno zlatni i bor, ali ne zna se na koji način. Jedno kaže da je ime Zlatibora nastalo od zlatne boje njegovih pašnjaka, što nije sasvim verovatno, jer zlatiborski pašnjaci nisu toliko stari, i ovo predanje ne objašnjava otkud reč bor u imenu Zlatibora; drugo predanje kaže da su se doseljenici iz Crne Gore i Hercegovine na Zlatibor hvalili bogatstvom borove šume, govoreći: „Zlatan je to bor!“; a treće predanje, verovatno najtačnije, kaže da je to ime postalo od jedne veoma retke vrste belog bora, tzv. zlatnog bora, čije je naučno ime Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica, po sarajevskom inžinjeru Salihu Omanoviću. Zlatnog bora još samo ima u selu Negbini i stavljen je pod zaštitu države.

Treba praviti razliku između imena planine i naziva nekadašnje administrativno-teritorijalne jedinice Srez zlatiborski čije se teritorije nisu morale u potpunosti podudarati. Sadašnji Zlatiborski okrug obuhvata znatno širu oblast od teritorije planine Zlatibor. Malu zabunu unosi i turističko mesto Zlatibor koje ima isti naziv kao i planina.

Geografija

Zlatibor je talasasta visoravan i pripada Dinarskim planinama. Prosečna nadmorska visina je oko 1000 m, a najviši vrhovi su Tornik (1496 m), Brijač (1440 m), Čigota (1422 m), Čuker (1359 m), Konjoder (1337 m), Ljuljaš (1269 m), Vijogor (1281 m), Kobilja glava (1176 m), Gradina (1149 m), Jelova gora (1147 m), Gruda (1140 m), Crni vrh (1177 m) i dr. Najveći vrhovi se nalaze na južnom delu Zlatibora, dok se nadmorska visina sve više smanjuje idući ka severu.

Veće zaravnjene površine bez nekih viših uzvišenja se na Zlatiboru zovu poljima. Najveća polja su Braneško polje kod sela Branežaca i Šljivovice, Markovo u Mokroj Gori, Rasničko u Draglici i Sjeniško u Sjeništima i Rožanjsko u Rožanstvu.

Sastav zlatiborskog zemljišta

Skoro čitavo zlatiborsko tlo čine serpentini. U Stublu i Semegnjevu se nalaze naslage mlađeg krečnjaka, a jugoistočni dijelovi Zlatibora obiluju velikim količinama trijaskog krečnjaka. Tu postoji dosta reka ponornica i pećina, od kojih su najveće Stopića pećina, Rakovička i Mumlava. U potocima postoje i aluvijalni nanosi, ali je to uglavnom materijal od obruvanog serpentina sa obala potoka, a ponegdje i od krečnjaka. Ukupno, na Zlatiboru postoje 142 speleološka objekta: 98 pećina i 44 jame.

Zlatibor obiluje magnezitom, koji se eksploatiše na nekoliko mjesta, dok je, pored njega, u Čajetini, Semegnjevu i Šljivovici pronađen i hrom. U Semegnjevu su nađene i izvesne količine limonita i opala, ali ta količina nije utvrđena. U Mokroj Gori su pronađene manje zalihe nikla.

Vode

Zlatibor je nagnut ka severu i severozapadu, pa većina reka odlazi na tu stranu. Sva voda teče u Crno more – Drinom, Đetinjom i Moravicom. Sa južnog i centralnog dijela Zlatibora, vodu u Drinu odvode Uvac i Crni Rzav; sa sjevera i sjeverozapada, Sušica je nosi u Đetinju; a sa istoka, Veliki Rzav je odvodi u Moravicu. Zlatibor je čuven po pijaćim vodama, od kojih su neke najbolje u Srbiji. Najzdravije (i najhladnije) su Hajdučka česma i Hajdučica u Murtenici, Zaugline pod Čigotom, Jovanova voda u Alinom Potoku, Dunjića vrelo u Stublu, Pašića vrelo u Čajetini, Oko, Kulaševac i Đurkovac na Kraljevim Vodama, Đurovića česma na Torniku, Ćirovića česma u Mušvetama i Bukvića vrelo u Zovi.

Prirodnih jezera na Zlatiboru nema. U centru Zlatibora se nalazi veštačko jezero sagrađeno za turističke potrebe, u Ribnici (manje naselje u Jablanici) se nalazi takođe veštačko jezero sa kog se Zlatibor snabdeva vodom, a na Uvcu se nalazi nekoliko veštačkih jezera. Na Zlatiboru ima i dosta mineralnih izvora. Najpoznatiji su Bele vode u Mokroj Gori, banja Vapa u Rožanstvu i spomen česma na Oku. Voda sa zlatiborskih mineralnih izvora je lekovita za očna i kožna oboljenja, a može i da se pije, mada ne bi trebalo u velikim količinama. Na dosta mesta na Zlatiboru se nalaze šuplja stabla, najčešće bukova, ukopana u zemlju i puna čiste izvorske vode. Ovi izvori se zovu stubline. Na njihovom dnu se nalazi sitno kamenje koje filtrira vodu.

Klima

Zlatibor ima subalpsku klimu. Srednja godišnja temperatura na Zlatiboru iznosi oko 7,5 °C. Najhladniji mjesec je januar, sa prosječnom temperaturom od oko –2,5 °C, a najtopliji je avgust, sa oko 15 °C. Prosječna dnevna temperatura na Zlatiboru iznosi oko 18 °C. Prosečni broj sunčanih sati godišnje je oko 2000.

Padavine na Zlatiboru variraju od mjesta do mjesta. Prosječna godišnja visina padavina na Zlatiboru je oko 880 mm, u Ljubišu oko 990 mm, a u Čajetini oko 940 mm, dok jugoistočni predeli imaju nešto više od 1.000 mm. Najviše padavina se izlučuje u maju i oktobru, dok je najsuvlji mjesec mart. Kiše padaju preko cele godine, grad u toplijim periodima (od maja do septembra), a sneg pada od oktobra do maja i zadržava se u proseku oko sto dana, ali se često događa da padne i izvan ovog perioda. Letnje padavine su u obliku jakih pljuskova propraćenih grmljavinom i izazivaju eroziju.

Magle su retke, posebno na centralnom delu Zlatibora, a i kad se pojave, brzo se gube, jer nema većih kotlina u kojima bi se zadržale. Međutim, često se događa da se oblaci spuste i zahvate planinske vrhove više od 1000 m. Vlažnost vazduha ima, u prosjeku, najveću vrijednost u 7, a najmanju u 14 časova, i nikad nije manja od 75%.

Najčešći i najbrži vetrovi na Zlatiboru su oni koji dolaze sa jugozapada i severoistoka. Najčešći i najjači u toku cele godine je severoistočni vetar, posebno u periodu od oktobra do maja. On u svim godišnjim dobima snižava temperaturu vazduha. Jugozapadni i južni vetrovi se obično javljaju od jeseni do proleća i donose relativno tople vazdušne mase, tako da zimi ublažuju hladnoću, a leti povećavaju temperaturu vazduha. Zlatiborska klima je povoljna za lečenje bronhijalne astme i drugih alergijskih oboljenja.

https://www.youtube.com/watch?v=lNTWoT36jSM

Istorija

Zlatiborska naselja

Na Zlatiboru se nalazi najrazvijeniji tip razbijenog sela. Ona zauzimaju ogromne teritorije, ponekad duge po pet-šest kilometara, a dele se na zaseoke. Sela obično imaju više grobalja. Kuće su od borovog i hrastovog drveta, zvane brvnare ili osaćanke. Pravljene su ručnim alatom, ali veoma precizno, i postavljene su na nisku podlogu od kamena. Prozori su malih dimenzija, a vrata obavezno imaju dvoja, na suprotnim zidovima. U kući se nalaze obično dve, mada ponegde i tri prostorije. Kuhinja, sa ognjištem na sredini, zove se kuća, i u njoj nema ni patosa ni tavana. Iz kuhinje se ulazi u sobu, koja je patosirana i zatavanjena. Pored ovih kuća za življenje, jedno zlatiborsko domaćinstvo je obavezno imalo još pomoćnih zgrada, npr. mlekara, štala i dr. Najlepši i najočuvaniji primerci starih zlatiborskih kuća premešteni su iz svih sela širom Zlatibora u Sirogojno, gdje je napravljen etno muzej pod vedrim nebom.

Spisak naselja

Na Zlatiboru postoji par većih naselja i to:

• Zlatibor(gradsko naselje)
• Čajetina
• Sirogojno
• Gostilje
• Šljivovica
• Jablanica
• Ljubiš
• Draglica
• Negbina
• Dobroselica
• Vodice

Sela koja se nalaze na samom Zlatiboru su: Alin Potok, Bela Reka (Gornja i Donja), Branešci, Kobilja Glava, Golovo, Gostilje, Dobroselica, Draglica, Drenova, Željine, Jablanica, Kriva Reka, Ljubiš, Mušvete, Negbina, Ojkovica, Rožanstvo, Sainovina, Semegnjevo, Sjeništa, Stublo, Trnava, Šljivovica, Rudine i dr. Na obroncima Zlatibora, tj. na prelazima ka susjednim planinama – Tari, Ponikvama, Kukutnici i Zlataru – nalaze se sela Kremna, Mokra Gora, Mačkat, Jasenovo, Kućani, Burađa i druga.

Stanovništvo

Većina stanovnika na Zlatiboru su Srbi pravoslavne veroispovjesti. Govore srpskim maternjim jezikom, odnosno njegovim istočnohercegovačkim dijalektom. Zlatiborski govor je spor i razvučen, ali Zlatiborci govore veoma čisto i tečno. Vuk Stefanović Karadžić je odredio upravo zlatiborski govor (to jest istočnohercegovački dijalekat) za osnovu srpskog književnog jezika. Zlatiborci vole pismenost, još je Jovan Cvijić zabeležio da nigde među Južnim Slovenima nema tako mnogo samoukih nego kao kod Zlatiboraca. Zlatiborce zovu Starovlasima, po oblasti u kojoj žive (Starom Vlahu), i Erama, imenom koje je donijeto iz stare postojbine mnogih zlatiborskih porodica, Hercegovine.

Zlatiborci su poznati kao ljudi velikih intelektualnih sposobnosti. Posjeduju duhovitost i lukavstvo, koje upotrebljavaju više iz razonode, a ređe iz koristi. Oni su uvijek uspevali drugog da nadmudre. Veoma često u govoru koriste poslovice i šale.

Zlatiborska narodna nošnja

Zlatiborska narodna nošnja je kombinacija crnogorske i šumadijske. Muškarci su leti išli u prtištu, tj. dugačkim gaćama i košuljama od konoplje, a ponekad u pelengirima od vune. Oko struka su stavljali pojas, a preko njega silaje sa zataknutim pištoljem i britvom. Na nogama su imali opanke sa vezenim čarapama do koljena i tozlucima, tj. tkanim kamašnama, dok su na glavi nosili šajkaču ili šubaru. Zimi su dodavali koporan, a u svečanim prilikama oblačili su ljepše odijelo. Žene su nosile široke suknje, po dnu izvezene srmom i zubune od belog sukna, takođe izvezene srmom i metalnim šljokicama.

Zlatiborski melos potiče iz prapostojbine. Nekada je cela Evropa odjekivala ovakvim arhaičnim zvucima, a sada samo zlatiborske narodne pesme. One su monotone i razvučene, a Zlatiborci, kad ih pevaju, zatisnu jedno uho. To su tzv. pesme iz vika. Najomiljeniji instrument Zlatiboraca bile su gusle.

Migracije stanovništva

Na Zlatiboru je često dolazilo do pomeranja stanovništva, tako da ima malo porodica za koje se može reći da su starosedilačke. Neki od najstarijih stanovnika Zlatibora su: Šišovići, Džambići, Spasenići i Ninčići u Čajetini; Bondžulići, Lučići, Milosavljevići i Kostadinovići u Šljivovici; Dabići u Alinom Potoku; Đokovići, Pavlovići, Spasenići i Radovići u Sirogojnu; Dacovići u Ljubišu; Bralovići u Negbini; Selakovići u Draglici; Krsmanovići, Šarčevići i Ostojići u Mokroj Gori; Jankovići, Selakovići i Radonjići u Kremnima; i Didanovići u Stublu, čiji preci su bili čivčije manastira Janje u Uvcu.

Kroz čitav XVII i XVIII vijek trajala su pojedinačna doseljavanja ovog kraja, a pridošlice su bile porodice iz Crne Gore, Hercegovine, Bosne i Raške. Pored ovih pojedinačnih, bilo je i nekoliko masovnih doseljavanja stanovništva na Zlatibor. Prvo posle Svištovskog mira 1791. godine; drugo poslije oslobođenja Zlatibora od Turaka 1807. godine; treće i najveće u doba Ustavobranitelja, tridesetih i četrdesetih godina XIX vijeka; a četvrti veliki talas migracija trajao je u vrijeme bosansko-hercegovačkog ustanka od 1875. do 1877. godine.

Biljni i životinjski svet

Nadmorska visina, velike količine padavina i veliki broj sunčanih sati godišnje uslovili su na Zlatiboru veoma bujnu vegetaciju. Najrasprostranjeniji ekosistem su pašnjaci, tj. livade (suvati, zakosi, luke), na kojima raste čak 120 vrsta najraznovrsnijih trava, od kojih mnoge imaju lekovita svojstva. Do 600 m nadmorske visine zastupljene su listopadne vrste (bukva, hrast, breza, lipa, jasen), a na više od 600 m dominiraju četinari (beli i crni bor, jela, smrča). Poznato je da je nekada Zlatibor bio sav obrastao šumom. Tokom Prvog svetskog rata ogoljen je intenzivnom sečom, od strane okupatora veliki prostor planine. Danas ima najviše livada, ali imena nekih danas golih brda govore da je ranije bilo suprotno (Bučje, Česte, Šumatno brdo). Ne zna se šta je tačno uzrok tolikog nestajanja šuma. Ipak, najvjerovatnije je da je ove šume u najvećoj mjeri uništio jedan veliki požar koji se dogodio oko 1800. godine.

I životinjski svijet je raznovrstan. Zlatibor obiluje vukovima, pa je njihovo godišnje istrebljivanje postalo tradicija – čuvena Zlatiborska hajka na vuka. Medvjeda i nema toliko mnogo, ali se i na njih još ponegdje može naići. 

Divlja svinja, lisica, zec, kuna, jazavac, prepelica, jarebica i vjeverica su na Zlatiboru uobičajena pojava, pa čak i u blizini naseljenih mesta. Još se samo na Zlatiboru mogu videti bjeloglavi sup i orao krstaš, vrste na rubu izumiranja, kako nesmetano lete nebom.

Riblji svijet je takođe bogat: pastrmke, mladice, klenovi, krkuše i td.

https://www.youtube.com/watch?v=NLZcKC0NkcM

Turizam

Zlatibor se nalazi u samom „središtu“ Srbije. Rastojanje od ove planine do Beograda je 230 km, do Novog Sada 300 km – baš koliko i do Jadranskog mora. Preko Zlatibora vodi magistrala od Beograda ka primorju, direktne autobuske linije su uspostavljene sa  Novim Sadom, Beogradom, Nišom, Jagodinom i drugim gradovima. Preko Zlatibora, a delom i kroz njegov masiv, prolazi železnička pruga Beograd–Bar.

Pravi turizam se razvio tek kada je na Zlatibor došla jedna krunisana glava, kralj Srbije Aleksandar Obrenović, 1893. godine.

U početku je najinteresantnija bila Kraljeva Voda, mesto na kom je Njegovo Kraljevsko Veličanstvo ručalo, ali su se ubrzo pročuli i drugi zlatiborski visovi: Palisad, Ribnica, Oko. A onda je, 1905. godine, na Zlatibor, po zdravlje, došao još jedan kralj Srbije, Petar I Karađorđević. Nakon njegovog boravka sagrađeni su i prvi veliki objekti: hotel „Kraljeva voda“ – današnji kongresni centar „Srbija“ – vila „Čigota“ i pekara.

Kulturno-istorijski spomenici

Etno selo

Etno selo Sirogojno

Muzej „Staro selo“ u Sirogojnu čuva najlepše primerke zlatiborskih kuća i drugih građevina nekada potrebnih za život. Etno sela su u poslednje vreme dostigla veliku popularnost, gde veliki broj gradskog stanovništva ih obilazi i u njima organizuje odmor i sl.

Spomenici

Spomen-česme se nalaze u Čajetini („… u spomen na srećno spasenje Nj. v. kralja Milana u Ivanjdanskom atentatu…“ i „… u slavu besmrtnih ratnika sreza zlatiborskog palih u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918…“), na Oku (podignuta ratnicima od 1912-e do 1918-e godine iz sela Semegnjeva, Branežaca i Šljivovice), i Popovoj Vodi (izginulim ratnicima od 1912-e do 1918-e iz sela Drijetnja, Ljubanja, Kačera, Mačkata i Krive Rijeke).

Spomen-ploče izginulim ratnicima za slobodu i ujedinjenje od 1912-e do 1918-e se nalaze i u crkvama u Ljubišu i Bijeloj Rijeci. Spomenička obilježja sa spomen-pločama borcima Prvog i Drugog svjetskog rata urađena su u Kremnima i Mokroj Gori.

Na Šumatnom brdu se nalazi spomen obelisk strijeljanim ranjenicima na Palisadu decembra 1941-e godine, a posvećen je i narodnom heroju Savu Jovanoviću Sirogojnu i prvoborcu Aleksandru Jovanoviću Otrovu. Na Palisadu se nalaze dva spomen-obilježja posvećena najvećoj pobedi zlatiborskih partizana nad bugarskim okupatorom 24-tog, 25-tog i 26-tog avgusta 1944-te godine. Spomen obelisk je podignut na inicijativu predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josipa Broza. Namera je bila da se izgradi spomenik zlatiborskim partizanima koji bi se video iz svih krajeva tadašnjih Partizanskih Voda. Na spomeniku su upisani stihovi Vaska Pope: Ne dam ovo sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu!

U čajetinskom parku postavljene su četiri spomen-biste prvoboraca: Dobrila Petrovića, Rađena Simovića, Milivoja Ječmenice i Aleksandra Jovanovića Otrova.

Stećci

Na Zlatiboru postoji dosta srednjovjekovnih stećaka koje su podizali bogumili, gotovo u svakom zlatiborskom selu, iako su mnogi korišćeni kao građevinski materijal. Bogumile je Stefan Nemanja proterao iz Raške, pa su se oni ovde malo duže zadržali na putu za Bosnu. Najljepši i najveći stećci (mnogi stavljeni pod zaštitu države) nalaze se u selima Semegnjevu (dva stećka), Šljivovici (groblje) i Krivoj Rijeci (groblje). Ovi spomenici su u narodu poznati kao grčka, rimska ili latinska groblja.

Crkve brvnare

Danas na Zlatiboru postoje četiri crkve brvnare. To su crkvice malih dimenzija kojih je nekada bilo više, a danas postoje još samo u selima Dobroselici, Jablanici Draglici i Kućanima.